Dve presude o veštačkoj inteligenciji i poverljivosti, iste nedelje, sa suprotnim ishodom

U februaru 2026. dva američka savezna suda odlučivala su, u razmaku od nekoliko dana, o istom pitanju: da li rad koji je nastao uz pomoć veštačke inteligencije zadržava zaštitu poverljivosti. Došli su do suprotnih zaključaka. U predmetu United States v. Heppner zaštite nije bilo. U predmetu Warner v. Gilbarco zaštita je ostala.

Ta dva ishoda zajedno vrede više od bilo kog upozorenja, jer pokazuju gde tačno prolazi granica. Nijedan sud nije rekao da upotreba alata sama po sebi ukida zaštitu. Oba su gledala kako je alat korišćen.

United States v. Heppner: zaštite nije bilo

Sud je zaključio da materijal nastao kroz AI alat nije pokriven zaštitom. Do tog zaključka došao je po dva osnova, i vredi ih razdvojiti jer se često mešaju.

Prvo, rad nije bio poverljiv. Sadržaj je unet na površinu koja ga je izložila trećem licu. Zaštita poverljivosti počiva na tome da komunikacija ostane između advokata i stranke. Kad sadržaj prođe kroz posrednika koji ga vidi i može da ga zadrži, osnov za zaštitu se sužava, bez obzira na nameru onoga ko je kucao.

Drugo, rad nije usmerio advokat. Okrivljeni je alat koristio sam, mimo svog branioca, i sud je naveo da AI alat nije advokat, pa razmena sa njim nije komunikacija između stranke i advokata.

Sud je izričito pogledao uslove korišćenja i politiku privatnosti alata, koji dozvoljavaju prikupljanje, čuvanje i korišćenje unosa za treniranje modela. To je ono što je poverljivost srušilo, a ne sama upotreba veštačke inteligencije.

Ova dva razloga zajedno znače nešto važno: da je ispunjen samo jedan od njih, ishod ne bi bio isti automatski. Tek oba izostanka dala su ovaj rezultat.

Warner v. Gilbarco: zaštita je ostala

Nedelju dana ranije, savezni sud u Mičigenu odlučio je suprotno, i to na činjenicama koje iznenađuju. Tužilja je bila bez advokata i zastupala je sebe sama, a ChatGPT je koristila da sastavi podneske. Tuženi je tražio da preda sve što je kroz alat prošlo. Sud je odbio.

Odlučilo je to što se radilo o drugoj vrsti zaštite. Advokatska tajna se gubi otkrivanjem bilo kom trećem licu. Zaštita pripremnog materijala gubi se tek kada materijal stigne do protivne strane ili kada je verovatno da će do nje stići. Unos u AI alat nije predaja protivniku, pa zaštita nije pala.

Sudija je to formulisao kratko: AI programi su alat, a ne lica. Suprotan stav bi, kako je naveo, ukinuo zaštitu pripremnog materijala u skoro svakom savremenom načinu pisanja, što nijedan sud nije prihvatio.

Sud, drugim rečima, nije pitao koja tehnologija je korišćena. Pitao je koja vrsta zaštite se traži i po kom pravilu se ona gubi.

Šta je zapravo razdvojilo ta dva ishoda

Ne alat. Razlika je bila u tome koja se zaštita tražila i po kom pravilu se ta zaštita gubi.

Iz toga sledi nešto što se lako previdi: advokatska tajna je krhkija od zaštite pripremnog materijala. Prva pada na svako otkrivanje trećem licu, pa i ponuđaču alata. Druga traži da materijal dođe do protivnika. Isti unos, u isti alat, može izgubiti jednu zaštitu a zadržati drugu.

Nijedno od ta tri pitanja ne tiče se toga koji je model korišćen niti koliko je dobar. Sva tri tiču se postavke oko modela.

Šta iz toga sledi za rad kancelarije

Presude su američke i kod nas nisu izvor prava. Srpski sudovi o ovom pitanju još nisu odlučivali, a Advokatska komora Srbije je objavila smernice za upotrebu sistema veštačke inteligencije koje idu u istom pravcu. Vrednost ove dve odluke je u tome što pokazuju koje činjenice se proveravaju kada pitanje jednom bude postavljeno.

Kancelarija koja može da dokaže sledeće tri stvari u znatno je boljem položaju, nezavisno od toga pred kim se brani.

Da je površina bila poverljiva

To znači poslovni nalog sa isključenim učenjem i ugovorenim nečuvanjem unosa, ili model koji radi na opremi kancelarije. Ne znači besplatnu verziju alata, čiji uslovi po pravilu dozvoljavaju korišćenje unosa za dalje učenje. Kako se to postavlja i kojim papirom se dokazuje, razložili smo u tekstu o zaštićenim alatima.

Da je rad usmerio advokat

Ovo je najjeftinije za rešiti i najčešće se preskoči. U Heppneru je upravo izostanak ovoga bio jedan od dva razloga za gubitak zaštite. Zadatak postavlja advokat, rezultat proverava advokat, i o tome postoji trag. Jedna rečenica u spisu predmeta koja kaže šta je traženo i ko je proverio radi posao.

Da postoji zapis zašto je rad nastao

Kratka beleška da je materijal nastao u vezi sa konkretnim postupkom ili u očekivanju spora. To je razlika između pripreme predmeta i opšteg raspitivanja, i ona određuje da li se uopšte može pozvati na zaštitu pripremnog materijala, koja je u Warneru bila jedina koja je izdržala.

Šta ovo ne znači

Ne znači da je upotreba veštačke inteligencije rizik koji treba izbegavati. Oba suda su pošla od toga da je alat legitiman. Ni jedan ni drugi nisu doveli u pitanje samu upotrebu.

Ne znači ni da je dovoljno kupiti poslovni nalog. Heppner je pao na dva osnova, a samo jedan od njih se rešava pretplatom. Drugi se rešava načinom rada, i to besplatno.

I ne znači da postoji alat koji ovo rešava umesto kancelarije. Sva tri pitanja koja su sudovi postavili tiču se onoga što kancelarija radi oko alata, ne alata samog.

Najkraća verzija

Iste nedelje, dva suda, dva suprotna ishoda. Razlika nije bila u alatu nego u tome koja se zaštita tražila i po kom pravilu se ona gubi. Advokatska tajna pada na otkrivanje bilo kom trećem licu, pa i ponuđaču alata. Zaštita pripremnog materijala pada tek kada materijal stigne do protivnika.

Praktična posledica je jednostavna. Na advokatsku tajnu se ne oslanjajte ako sadržaj prolazi kroz alat čiji uslovi dozvoljavaju čuvanje i učenje. Uredite uslove obrade, uredite ko je zadatak postavio i proverio, i zapišite zbog kog postupka je materijal nastao. Sve troje košta manje od jedne pretplate.

Ako u kancelariji ne postoji pisana odluka o tome kako se ovi alati koriste, to je jedna strana teksta koja se napiše za popodne. Ako želite da neko sa strane pogleda postavku koju već imate, zakažite razgovor.